Iako sam još uvijek jako
mali, popriličan niz godina rastao sam na Ivanščici u društvu mojih
prijatelja. Neki su bili već veliki, nadvili su se nad naše male krošnjice. Ali
bilo je i nas malih. Neki od nas nisu imali šanse pa su se počeli sušiti. No
nismo se baš svi predavali. Ustrajali smo pod krošnjama okolnih velikih i
izvirivali iz visoke trave.
Jedne godine, negdje u Veljači, došao je do nas neki čovjek
(sad ga zovem gazda), čeprkao nekim svojim željezom oko nas. Mislim ja u sebi:
- " Ma vidiš da nam je i ovako
teško, kud nam sad još i ti potkopavaš korijenje."
Odjednom, na moj užas dođe do mene. Počeo je čeprkati oko
mene. Sav užasnut vikao sam u sebi :
- " Nemooj, nemooooj, imam samo
jedan mali korijenčić i ako mi to prekineš, mrtav sam!"
No on je i dalje obilazio oko
mene i sve dublje i sve dublje čeprkao tim željezom. Odjednom sam osjetio kako
gubim tlo pod nogama i jednostavno sam pao.
Čuo sam tog čovjeka kao nervozno govori:
- K vragu, pa mali nema nikakvo korijenje!
E, j… ga sad kad je već vani ide doma.
Odjednom sam se našao u nekom
plavom ruksaku bez svjetla i zraka. Bojao sam se za svoj život.
Prošlo je pun sat vremena prije
nego sam ponovno ugledao svjetlo dana.
Našao sam se u sasvim drugom okolišu. Više nije bilo moje
šume. Oko mene je bilo dvadesetak malih borića, posađenih u tegle, baš kao što
sam sada bio i ja. Svaki dan, gazda je dolazio, gledao me i prskao sa
hladnom vodom. Isprva mi je to bilo teško podnositi, ali sam se ubrzo navikao.
Zapravo sam shvatio da mi je puno lakše preživjeti dan kada me oprska, jer
mi je ta budala ostavila ono najmlađe korijenje tamo na brdu u mojoj šumi.
Najgore je bilo kad me prskao nekom smrdljivom tekućinom smeđe boje na kojoj je
pisalo Drin. Užas!
Trajalo je to tako neko vrijeme,
sve dok se u meni jednog dana nije probudio inat.
Napeo sam svu snagu i malo otvorio vršne pupove. Vidio sam da je to jako
razveselilo gazdu. Dao mi je malo hrane, ja sam iz zahvale opet potjero
nekoliko pupova. I tako je to trajalo cijelo ljeto. Uskoro me stavio na mjesto
na kojem sam čitav dan bio na suncu. Na polijevanje vodom sam se toliko navikao
da više i nisam mogao bez toga i bilo mi je žao kad gazda nije imao vremena
za mene.
I tako je polako došla jesen.
Gazde je sve manje bilo doma, a svaki je dan dolazio umoran i jedva da nas je stigao
malo pogledati. Prvi snijeg sam dočekao vani. No kad je jako stisnula zima,
gazda me odnio na police zimske niše, stavio me tako da budem najbliže svjetlu,
da mi korijenje ne bude u zamrznutoj zemlji kako bi se i tijekom zime moglo
razvijati. Prošla je zima, ponovno me stavio van, na najjače sunce. Oko
mene je namotao neku žicu. Nisam se više bojao jer sam vidio da i ostali oko
mene imaju isto svoje žice. Da, zaboravio sam da me sve jače i jače hrani.
Pozdrav svima, držite mi fige i
dalje. Čuo sam kako gazda veli da ću jednog dana biti jaaako lijep njegov,
mislim da je rekao nešto kao snohnin, shoanin….. ma ne razmem ja te strane reči.
Nema komentara:
Objavi komentar